Poremećaji krvi, problemi sa cirkulacijom i plućima mogu negativno da utiču na zasićenost krvi kiseonikom, jer mogu sprečiti odgovarajuću apsorpciju i prenos kiseonika. Primeri stanja koja se mogu loše odraziti na zasićenost krvi kiseonikom su:

• hronična opstruktivna bolest pluća (COPD), uključujući emfizem i hronični bronhitis
• Astma
• Pucanje pluća (pneumotoraks)
• Anemija
• Bolest srca (u vezi sa brojem otkucaja u minuti, npr. funkcija "PARR")
• Plućna embolija
• Urođene srčane mane

Najzastupljenija metoda merenja zasićenosti krvi kiseonikom je pulsna oksimetrija. To je jednostavna, bezbolna, neinvazivna metoda kod koje se sonda postavlja na vrh prsta ili ušnu školjku kako bi posredno izmerila zasićenost krvi kiseonikom.

Merenje zasićenosti krvi kiseonikom je naročito važno kod pacijenata sa zdravstvenim problemima koji mogu sniziti nivo kiseonika u krvi. Ovakvi zdravstveni problemi podrazumevaju hroničnu opstruktivnu bolest pluća (COPD), astmu, upalu pluća, rak pluća, anemiju, srčanu insuficijenciju, srčani udar i druge srčanoplućne poremećaje. Kod odraslih je normalan opseg zasićenosti krvi kiseonikom 95–100%. Vrednost ispod 90% se smatra smanjenom zasićenošću krvi kiseonikom, koja zahteva spoljašnju suplemntaciju kiseonika.

Najčešći simptomi hipoksemije su glavobolja, ubrzan rad srca, kašalj, kratak dah, šištanje, zbunjenost i poplavela koža i mukozne membrane (cijanoza). Kod pada vrednosti zasićenosti krvi kiseonikom ispod kritičnog nivoa treba primeniti suplementaciju kiseonika. U zavisnosti od težine stanja, lekar može prepisati dodatni kiseonik koji direktno deluje na nivo zasićenosti krvi kiseonikom. U kliničkoj primeni, tehničke nezgode kao šta je prekid kola, pomeranje ili opstrukcija disajnih puteva ili neodgovarajuće uzimanje kiseonika su na vreme otkrivene i osoblje je moglo da reaguje pre nastupanja štetnih događaja.

Zdrava i uravnotežena ishrana takođe može doprineti poboljšanju nivoa zasićenosti krvi kiseonikom. S obzirom da je nedostatak gvožđa jedan od glavnih uzroka smanjene zasićenosti krvi kiseonikom, unos hrane koja je bogata gvožđem, kao šta je meso, riba, pasulj, sočivo i indijski orah, može biti od pomoći.

Normalna temperatura iznosi oko 37 °C (98,6 °F). Doduše, normalna temperatura nije jednakog iznosa kod svakog pojedinca. Temperatura varira u zavisnosti od godina, čak i o tome koje je doba dana. Obično je najniža ujutro, najviša popodne te ponešta niža tokom spavanja.

Od velike je medicinske važnosti redovno meriti telesnu temperaturu. Razlog tome je broj bolesti koje su povezane sa značajnim promenama telesne temperature. Isto tako, progresija određenih bolesti može se pratiti merenjem telesne temperature, a lekar može proceniti delotvornost započetog lečenja. Povišena telesna tepmeratura je reakcija na stimuluse izazvane bolešću, u kojem se slučaju regularna temperatura u kontrolnom centru menja kako bi se ojačala odbrambena sposobnost tela tekom bolesti. Povišena telesna temperatura je najčešći oblik patološkog povišenja telesne temperature (vezanog uz bolesti).

Potrebno je prvo odrediti jasnu razliku između tehničke preciznosti samog termometra i kliničke preciznosti mjerenja temperature. Preciznost termometra se određuje u idealnim uslovima koji mogu garantovati kvalitet instrumenta, uzevši u obzir relevantne tehničke standarde. Preciznost od +/- 0.1°C se smatra vrhunskim visokokvalitetnim termometrom. Korisnik ne sme poistovetiti ovu tehničku preciznost sa preciznošću prilikom upotrebe. Ljudska temperatura koja je ovde opisana, a zavisi o lokaciji merenja i vremenu, ima veze s fiziološkim faktorima te nije vezana uz potencijalno neispravan termometar.

Rektalno - Najpouzdanija metoda merenja je umetanjem termometra u rektum (rektalno mjerenje). Ovo merenje je precizno s veoma malim procentom odstupanja. Normalni raspon temperature je između 36,2°C i 37,7 °C.

Vaginalno - Kod žena, merenje telesne temperature na ovaj način pokazuje blago niži rezultat, u proseku 0,1°C do 0,3°C u poređenju sa rektalnim merenjem slične stabilnosti.

Ušno - Ušni termometri mere temperaturu bubne opne infracrvenim senzorom. Vrh termometra se jednostavno postavlja u ušni kanal, a rezultati se očitavaju u roku jedne sekunde! Osim šta je prikladna, ova metoda je veoma pouzdana u slučaju kad se pouzdanost može dokazati kliničkom validacijom. Pomno dizajnirani ušni termometri mere veoma precizno bez velikih odstupanja. Optimalni oblik vrha je osnova za dobijanje pouzdanih rezultata kod novorođenčadi i beba.

Oralno - Oralno mjerenje može se vršiti bukalno (prema obrazu) ili kao sublingvalno mjerenje (ispod jezika). Oba merenja imaju odstupanje od rezultata dobijenih rektalnim merenjem između 0.3°C – 0.8°C. Sublingvalno merenje smatra se preporučljivijim od bukalnog.

Čelo - Čeoni termometar nudi najneintruzivniji, te tako i najudobniji način merenja temperature. Jednostavno prislonite toplomjer na čelo pacijenta, a infracrveni senzor će detektovati najviše očitavanje, dok će drugi senzor izmeriti sobnu temperaturu. Razlika u merenjima se analizira, te u zavisnosti o klinički uspostavljenim odstupanjima, očitanje telesne temperature se određuje i prikazuje na LCD ekranu.

Pazuh - Merenja površinske telesne temperature u kliničkoj praksi vrše se pod pazuhom (aksilarno mjerenje) te između prepona. U oba se slučaja ekstremitet pritiska uz telo kako bi se smanjio uticaj sobne temperature na merenje. Doduše, ovakvo merenje je samo polovično tačno, sa time da je vreme merenja veoma dugo. Kod odraslih, aksilarno merenje pokazuje u proseku 0,5°C do 1,5°C niže rezultate od rektalnog. Kod novorođenčadi, ova odstupanja u odnosu na rektalno merenje su puno manja.

U osnovi je tačno da merenje telesne temperature uvek zavisi i o mestu merenja. Prema tome, uprkos ustaljenom mišljenju, ne postoji blago rečeno normalna temperatura. Nadalje, telesna temperatura zdrave osobe varira u zavisnosti od aktivnosti i dobu dana. Prilikom rektalnog merenja, uobičajena temperaturna razlika od 0,5°C između viših noćnih temperatura je fiziološka. Telesna temperatura se obično povisi tokom telesne aktivnosti. Ugrubo rečeno, postoji razlika između unutrašnje i površinske temperature. Površinska temperature se meri na površini kože, te je time zapravo pomešana unutrašnja temperatura sa sobnom temperaturom. Unutrašnja temperatura se meri umetanjem termometra u telesnu šupljinu. Termometar tad prikazuje temperaturu sluznice šupljine.